Parvoviroza pasa

Pseća parvoviroza je oboljenje koje je među vlasnicima pasa poznatije kao "mačija kuga". Ovaj naziv je pogrešan jer bolest nema nikakve veze sa mačkama niti je mačke prenose psima što mnogi vlasnici pasa misle.
Parvovirus je vrlo kontagiozan virus i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Raširen je među psećom populacijom u čitavom svetu. Virus ima afinitet prema ćelijama tankog creva, kosne srži i limfnim ćelijama.
Moguće je da se inficiraju psi svih starosnih kategorija ali najčešće sa vidljivom kliničkom slikom oboljevaju psi koji su mlađi od godinu dana. Psi mlađi od šest nedelja starosti ređe oboljevaju jer ih štiti pasivno prenesen imunitet od majke.
Infekcija obično nastaje peroralnim putem. Od trenutka unošenja infektivnih čestica do pojave prvih kliničkih simptoma obično prođe oko pet dana. Kada virus stigne u organizam psa,on prvo dospeva u timus, sledećeg dana napada druga limfna tkiva, trećeg i četvrtog dana od infekcije nalazi se u krvi, a između četvrtog i sedmog dana napada ćelije crevnih kripti.


Klinička slika
Klinička slika obično počinje sa upornim i jakim povraćanjem. Pas u početku povraća hranu koju je jeo, a zatim povraća tečnost koja može da bude penasta, žuta, žutozelena ili beličasta. Ponekad u povraćenom sadržaju mogu da se vide i primese krvi. Pas postaje izrazito slab i bezvoljan. Ne pokazuje nikakav apetit. Najčešće želi da uzima tečnost i to prvenstveno vodu, ali čim vodu popije, ispovrati je. Pas je izrazito depresivan, zavlači se na tamna, skrivena mesta, slabo ili nikako ne reaguje na pozive vlasnika. Sledeći simptom koji se pojavljuje, obično sledećeg dana, a ponekad i istovremeno sa povraćanjem, je obilan proliv. U početku je stolica po konzistenciji gušća, ali postaje sve ređa i ređa, dok na kraju ne bude potpuno vodenasta. Vodena stolica je boje trule višnje jer sadrži krv u sebi. Pas teško i kontroliše defekaciju, tako da i one životinje koje su naučile gde treba da obavljaju nuždu, to ipak urade na zabranjenom mestu pa čak i na mestu gde spavaju.


Dijagnoza
Veterinar kliničkim pregledom ustanovljava da pas ima visoku telesnu temperaturu, u slučaju da je pas doveden u toku pojave prvih simptoma, ili normalnu pa i subnormalnu temperaturu ako je bolest poodmakla. Pas je izrazito bezvoljan, slabo reaguje na sve nadražaje iz spoljašnje sredine i primetno je dehidrirao. Opšte stanje psa se drastično pogoršava ako dođe do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija, ako se pas drži u uslovima loše higijene, ako boravi u hladnim ili slabo zagrejanim prostorijama ili ako je zaražen i crevnim parazitima. Dešava se da dođe i do naglog uginuća pasa, posebno mlađih kategorija ako parvovirus napadne srčani mišić i dovede do razvoja miokarditisa (upala srčanog mišića).

Veterinar treba da posumnja na parvovirusnu infekciju kod svakog psa koji mu je doveden sa akutnom dijarejom ili povraćanjem pogotovu ako je pas mlađi od godinu dana. Ranija vakcinacija pa i revakcinacija psa ne isključuje uvek mogućnost da je pas oboleo od parvoviroze. Za postavljanje dijagnoze korisno je da veterinar izvrši pregled krvne slike psa, jer na osnovu dobijenih rezultata usmerava svoje dalje preglede i analize. Na osnovu izvršenog pregleda krvi veterinar može da eliminiše neke druge diferencijalne dijagnoze kao što su na primer strano telo u gastrointestinalnom traktu ili bakterijske infekcije. Serološka dijagnostika je najpouzdaniji metod za otkrivanje parvovirusa ali kod nas nema mogućnosti da se ona primenjuje u svakodnevnoj praksi.


Terapija
Zbog najčešće nemogućnosti da se parvovirus labaratorijskim metodama otkrije, kao i zbog toga što je terapija parvovirusne infekcije slična kao i terapija drugih teških oblika gastroenteritisa, veterinar terapiju počinje da primenjuje čim izvrši osnovne kliničke preglede. Najvažniji princip u terapiji je da se spreči dehidracija psa. Infuzioni rastvori se daju venskim putem, poželjno je nekoliko puta na dan uz odgovarajuću supurativnu terapiju. Na osnovu svog iskustva i procene veterinar će da odluči da li će ili neće da primeni antibiotsku terapiju. Davanje bilo kakvih oralnih preparata treba izbegavati 24-48 h od početka bolesti, a kod težih slučajeva čak i tri do pet dana od početka bolesti. Dešava se da i pored adekvantne terapije i savesnog postupanja vlasnika pas ugine od mnogobrojnih mogućih komplikacija.

Psi oboleli od parvoviroze predstavljaju opasan izvor infekcije za druge pse, zato ih treba držati strogo odvojeno od drugih pasa. Ljudi koji dolaze u kontakt sa bolesnim psima treba da izvrše sve preventivne i dezinfekcione mere kada dolaze u kontakt sa zdravim životinjama. Period izolacije obolelog psa treba da traje najmanje još jednu nedelju od potpunog prezdravljenja obolelog psa.


Profilaksa
Mere preventive se svode na redovnu vakcinaciju pasa po propisanoj šemi. Prva vakcina se daje štencima između 6-8 nedelje starosti, revakcinacija se vrši posle 3-4 nedelje, i treća vakcinacija se daje 4 nedelje od prethodne vakcine. Najčešće se vakcina protiv parvoviroze daje u kombinaciji sa vakcinama protiv još nekoliko čestih psećih oboljenja. Preporučuje se da se skotnim kujama daje mrtva vakcina protiv parvovirusne infekcije oko 45. dana graviditeta da bi majka na štence, putem pasivnog imuniteta, prenela zaštitu. Vlasnici pasa treba da znaju da prva vakcina ne predstavlja dovoljnu zaštitu protiv parvovirusne infekcije, tako da štene treba držati u izolaciji od drugih pasa sve dok ne primi i revakcinu i od nje prođe 7-10 dana.