Displazija kukova

DISPLAZIJA KUKOVA - ABNORMALAN RAZVOJ KUKOVA


Struktura i funkcija

Normalan kuk je mehanizam koji funcioniše po sistemu"ključ - brava" i jedino takav odnos daje stabilnost. Zglob kuka je nezamenjiv mehanizam koji omogućava pokretnost i prenos snage sa mišića zadnjih nogu na telo. To je osnova brzine i snage. Potporne, kuku pripadajuće strukture kao ligamenti, tetive i mišići čine ovaj mehanizam jedinstven. Velika površina zglobne rskavice koja je podmazana zglobnom tečnošću omogućava pokrete koji su potpuno bezbolni. Bilo kakav poremećaj u ovim idealnim odnosima imat će ozbiljne posledice.

Displazija kukova (HD) je termin koji obuhvata brojne specifične razvojne i stečene abnormalnosti koje zahvataju kuk. Razvojne ili primarne promene se javljaju u periodu rasta. Stečene ili sekundarne promene posledica su "upotrebe " bolesnih kukova i često imaju progresivan tok. Obično, takvi zglobovi su bolni i pojavljuje se šepanje. Krajnji rezultat je potpuna nefunkcionalnost jednog ili oba zgloba kuka.


Uzroci

Uzroci ovog oboljenja nisu još potpuno razjašnjeni, ali nekoliko predisponirajućih faktora imaju veliki značaj:
nasleđe i genetske karakteristike ( oba roditelja imaju podjednaku ulogu u prenošenju ovog oboljenja)
rani, brzi rast jedinke i naglo povećanje telesne mase
prekomerna i neizbalansirana ishrana ( previše kalorija,vitamina, minerala i proteina )

Simptomi

Simptomi ovog oboljenja variraju u zavisnosti od starosti jedinke.

Kod pasa mlađih od 3 meseca moguć je potpuni izostanak kliničkih znakova, ali takođe takvo štene može pokazivati prve znake nesigurnijeg kretanja kao posledice nestabilnosti kukova.

U starosti između 3 i 18 meseci psi pokazuju različiti stepen slabijeg oslanjanja na noge, ukočeni i/ili teturav hod kao i opiranje prilikom redovnog vežbanja.Takođe, psi iz ovih starosnih kategorija mogu biti potpuno bez jasno izraženih kliničkih znakova.

Kod ozbiljnijih kliničkih slučajeva ovi simptomi mogu progresivno napredovati i nakon 18 meseci starosti, mada većina pasa prestane sa ispoljavanjem kliničkih znakova i vodi "normalan" život.

Psi u srednjim ili starijim godinama života mogu ponovno početi pokazivati simptome (otežano ustajanje i kretanje,različiti stepeni bolnosti itd.) i tada im je potrebna adekvatna medicinska ili hiruška pomoć.


Dijagnoza i procena

Vrlo je važno shvatiti da su neke jedinke otpornije od drugih i da svi ne pokazuju jednake simptome. Samim posmatranjem sa strane ne može se dati adekvatna ocena da li neki pas boluje od ovog oboljenja ili ne. Kliničkim pregledom se može postaviti sumnja na ovo oboljenje, ali opet ne kod svih jedinki. Jedini način da se displazija kukova potpuno isključi ili ustanovi i da se odredi u kojem je stepenu prisutna je radiografski - upotrebom rentgenskog aparata. Rentgenskim snimanjem dobija se fotografski zapis anatomskih struktura koje čine kuk i njihov međusobni odnos, kao i prisustvo i stepen eventualnih sekundarnih promena.

Većina razvijenih svetskih i evropskih zemalja imaju standarde koji jasno propisuju tehnike rentgenskog snimanja kao i kriterijume za procenu i određivanje stepena oboljenja ili njegovo odsustvo. Postoje izvesne razlike u ovim standardima između pojedinih zemalja iako, u suštini, radi se o vrlo sličnim tehnikama.Zbog toga uz vrednost HD stoji i oznaka države u kojoj je snimak procenjen. Matični odgajivački klubovi kao i kinološki savezi imaju, najčešće, ugovore sa potpuno nezavisnim veterinarskim komsijama koje se sastaju nekoliko puta godišnje radi očitavanja snimaka. Posebnim veterinarskim propisima je detaljno određeno ko je ovlašćen za snimanje i detaljno su data uputstva na koji način je to jedino moguće izvesti.

Rentgensko snimanje se obavlja u veterinarskim ustanovama (ambulante, prakse, klinike, vetrinarske bolnice itd.) pod veterinarskim nadzorom. Ne postoje posebni zahtevi u pogledu specijalnosti veterinara i opreme koja se koristi da bi se pas mogao biti rentgenski snimljen, ali postoje jasni zahtevi u pogledu kvaliteta rentgenskog snimka koji se šalje na dalju procenu. Klinička praksa je pokazala da pas mora biti duboko sediran ili uveden u opštu anesteziju radi što boljeg pozicioniranja i lakše manipulacije kao i zbog veće sigurnosti psa, vlasnika i osoblja koje radi. Adekvatnu poziciju kukova je gotovo nemoguće postići bez specijalne opreme (pozicioneri i pomoćna sredstva) i odgovarajuće stručnosti.

Vlasnik ili držalac psa je dužan da donese rodovnik psa i omogući identifikovanje psa (tetovir broj ili mikročip). Takođe, vlasnik je dužan da potpiše formular kojim garantuje identitet psa (koji može biti kasnije bez saglasnosti vlasnika podvrgnut ispitivanju) i omogućava javno objavljivanje HD rezultata.

Rentgenski snimak mora biti jasno obeležen, datiran i na njemu mora biti "odštampan" (ne naknadno upisan ili utisnut) tetovir broj, broj mikročipa ili drugi broj pod kojim je pas zaveden i identifikovan.

Veterinar će takav snimak uz svu potrebnu dokumentaciju poslati na zvaničnu procenu i rezultat će biti unešen u rodovnik psa.

Komisije za očitavanje snimaka uglavnom su sastavljene od veterinara - rentgenologa ili od veterinara koji su ovlašćeni za procenu snimaka ili imaju određenu dodatnu kvalifikaciju. Vrlo je važno shvatiti da kinološke organizacije (klubovi,društva,savezi itd.) nemaju apsolutno nikakvu nadležnost niti su stručno osposobljeni prilikom samog procesa snimanja i procene snimaka. To je posao veterinara koji su za to odgovorni, a na kinološkim organizacijama je da rezultate snimanja (ne samo HD) ispravno iskoriste prilikom vođenja uzgojne politike i vrednovanja pasa. U priplodu se mogu koristiti jedino zdrave jedinke i jedino tako rizik od pojave i prenošenja ovog oboljenja može biti znatno smanjen i pod kontrolom.

Minimalna starost psa je 12 meseci i samo jedinke starije od 12 meseci mogu biti zvanično procenjene na HD. Ne postoji gornja starosna granica za snimanje kukova. Neki odgajivači i vlasnici praktikuju snimanje pasa u starosti između 6 i 8 meseci radi dobijanja tzv. " predsnimka " koji omogućava raniji uvid u zdravstveno stanje psa i eventualno preduzimanje daljih adekvatnih mera.

Britanska Veterinarska Asocijacija (BVA) i Kennel Club (KC - Britanski kinološki savez) su još 1965. godine donele pravilnik i shemu po kojoj se procenjuje stepen displazije kod pasa putem rendgenskog snimanja. Uz samo jednu dopunu 1984. taj pravilnik je na snazi i danas. Preko 120 000 rendgen filmova je pregledano od tada da bi se dobilo sto standardnije i sto objektivnije vrednovanje stepena HD. Ovaj broj je u stalnom porastu obzirom da odgajivači i vlasnici pasa postaju sve svesniji važnosti ovog naslednog oboljenja. Trenutno 97 rasa podleže obaveznoj proceni snimka kukova ukoliko vlasnici žele da ih koriste u priplodu.

Veterinarska procena rentgenskog snimka je bazirana na vrednovanju 9 pojedinačnih kriterijuma (anatomskih struktura koji čine zglob kuka). Za svaku anatomsku strukturu postoji sistem bodovanja od 0 do 6 tako da maksimum za jedan kuk može biti 53, odnosno 106 za oba. Poželjan je što manji ( 0 - 10 ) pojedinačni zbir vrednosti i što niži (0 - 20) zbir vrednosti za oba kuka. Veći ukupni zbir govori da je u pitanju teži oblik ovog oboljenja. Za svaku rasu je posebno data prosečna vrednost s kojom se upoređuju pojedinačne vrednosti dobivene pregledima rendgenskih snimaka pasa te rase.

Vrlo je važno da svi snimci koji budu snimljeni pod zahtevom pregleda na HD budu vrednovani i zvanično procenjeni, bez obzira na ponekad evidentno stanje kukova. Ovo je jedini način da procena kukova ima smisao i bit će uspešna stavka u kontroli ovog ozbiljnog oboljenja.

Međusobna saradnja i edukacija veterinara, kinoloških organizacija, genetičara, statističara. odgajivača i vlasnika pri kojoj svako ima svoja ovlašćenja i odgovornosti jedini je ispravan način na koji ovo oboljenje može biti pravovremeno dijagnostikovano i tretirano, bez ozbiljnijih posledica po pse i sve gore navedene.

moram napomenuti jednu stvar...
psi koje kupujete kod pravih uzgajivača, tj.pse kupujete s rodovnikom imate 99% posto sigurnosti da pas nema veliku displaziju kukova...još ako se pas pravilno svaki dan istrčava, pliva kada god ima priliku sigurnost je još veća... svi psi u rodovniku ( barem roditelji i djedovi i bake ) kod pasa imaju snimljene kukove, a to piše u rodovniku.
No naravno svugdje može biti iznimke.
Mislim da se u uzgoj puštaju, tj. dobiju uzgojnu dozvolu psi koji imaju HD:0 HD:A HD:B ili eventualno HD:C...ako griješim neka me netko ispravi...
neki ljudi smatraju da se štene ( u ovome slučaju retrivera ) do godinje dana ne trebaju puštati da puno trče.Ja mislim da su u tome potpuno u krivu. Psu se razvijaju kosti i mišići u tome razdoblju i potrebna je pravilna aktivnost. Hodanje po stepenicama u najranijoj dobi nije preporučljivo, jer se štene može poskliznuti i iskriviti nogu...to može utjecati na razvoj, u ovome slučaju na veličinu ili stupanj displazije ako se događa učestalo...

na kraju zaključak je da se pas treba pravilno istrčavati i plivati kada god je to moguće.

Mene ovo bas plasi... mislim, znam za puno retrivera koji imaju displaziju...
kikini roditelji je nemaju, ali se ja ipak plasim...iako je to vecinom nasledno.
Kiki je jednom pala sa stepenica(sa visine od oko 150-160 cm) i bas sam se uplasila, mada joj nije bilo nista-odma je ustala i nastavila da se igra... ipak nisam nisam sigurna da se uopste nije povredila i jel to opasno, jel moze tako da dobije displaziju??